БЕСЕДА

О задовољењу с оним што нам је најнужније

А кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (1 Тим, 6, 8)

 

Апостоли Божји учили су друге оном што су они сами животом својим испунили. Кад су имали храну и одећу, они су били задовољни. Чак и када се дешавало да нису имали ни храну ни одећу, они су били задовољни. Јер њихово задовољствоније притицало споља него је извирало изнутра. Њихово задовољство није било тако јевтино као задовољство животињско, него скупље, много скупље и ређе. Задовољство унутрашње, задовољство од мира и љубави Божје у срцу то је задовољство виших људи, то је било задовољство апостолско. У великим борбама генерали се одевају и хранекао и прости војници, и не траже задовољства у храни и оделу него у победи. Победа је главно задовољство оних који се боре. А хришћани су, браћо, у борби непрестаној, у борби за побједу духа над материјом, у борби за преодолењевишег над нижим, човека над скотом. Није ли, дакле, више него смешно водити борбу а не бринути о победи него о спољним украсима и накитима? Није ли глупо давати знаке распознавања своме непријатељу? Наш невидљиви непријатељ радује се сујетљивости нашој, и подржава нас у свакој сујетној помисли, и запошљава нас свим могућим неурачунљивим ситницама и дангубицама, само да би навалио на наш ум тешки заборав односно оно због чега смо ми на земљи. Он нам представља ништавно важним , и споредно главним, и погубно корисним, само да би однео победу над нама и срушио нас заувек.

Господе Свети, крепки и бесмртни, који си нас од блата сазидао, и у блато душу живу удахнуо, ен дај, Господе, да блато надвлада! Помози духу нашем, да увек буде јачи од земље. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Advertisements