БЕСЕДА

О ОХОЛОСТИ

Охолост долази Пред погибао, и поносит дух пред пропаст (Приче Сол. 16, 18)

 

Од свега што постоји на четири стране света шта нас, људе смртне, може учинити охолим осим глупости и демонске обмане? Нисмо ли голи и јадни дошли у овај свет, и нећемо ли такви из њега изаћи? Све што имамо нисмо ли позајмили, и нећемо ли смрћу све морати повратити? Ах, колико је ово пута речено и – пречувено! Ништа не донесесмо у овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети (1 Тим. 6, 7), говори премудри апостол. И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: Твоја од Твојих Теби приносимо! Јер ништа у свету ми немамо своје; ни мрву хлеба, ни кап вина – ништа што од Бога није. Ваистину, охолост је кћи глупости, кћи ума помрачена, рођена из зле везе с демонима.

Охолост је широк прозор, кроз који брзо изветравају све наше заслуге и сва добра дела. Ништа нас не чини пред људима тако празним ни пред Богом тако недостојним као охолост. Кад Господ није охол, како ми то да будемо? Ко би имао више права да буде охол од Господа, који свет створи и који га својом силом држи? И гле, Он се понизи до слуге целом свету; до смрти, смрти на крсту!

О Господе смерни, сагори у срцу нашем ђаволски усев охолости огњем Духа Твога Светога, и усади у њ благодарни усев смерности и кротости. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Advertisements